23

ЉУБОМИР ПЕТРОВИЋ, научни сарадник Институт за савремену историју Београд, Трг Николе Пашића 11

ЈУГОСЛОВЕНСКО ДРУШТВО ИЗМЕЂУ ДВА СВЕТСКА РАТА*
АПСТРАКТ: Друштво Краљевине СХС/Југославије оставило је бројна сведочанства о неуспеху свог обликовања у функционалну целину. Слабости суживота у заједници, навика живљења у условима сиромаштва, примат политике над другим областима интегративних могућности, економијом и културом, одредили су целокупно искуство становништва.

Идеја југословенске државне творевине имала је изразито европски карактер, утемељен на искуству формирања нација у 19. веку. Београд и Загреб била су два идеолошка, у много чему супротстављена центра, из којих се југословенска идеја ширила по крајевима који су јој били склони. Интелектуална елита, која је на преломима 19. и 20. века прихватила идеју о политичкој заједници југословенских народа, имала је потребу да се остварује на упоредним токовима политике, науке и културе. Модерна европска држава, са изразитим демократским предзнаком, сматрала се неопходним предусловом за достизање стандарда европских нација. Нико од верника југословенске идеје није предвиђао велику хронолошку близину испуњења идеје о јединственој држави, нити су настојања да се круг њених присталица рашири изван уских интелектуалних и студентских кругова била успешна. Мислило се да ће у некој будућности шира државна заједница објединити етнички истородне просторе и служити као снажна препрека претензијама великих држава. Разне форме идеје уједињења о којима се првих месеци по избијању Првог светског рата промишљало, доказ су да су политички и војни врхови Краљевине Србије имали времена да уобличе амбициозан програм ратних циљева, дефинисаних Нишком декларацијом из децембра 1914. године. Југословенска пропаганда, стицајем околности окупације српског државног простора, није се током рата могла ефикасно ширити ни у Србији. Исповедати југословенство у крајевима који су требали припасти новој
* Рад је део пројекта Института за савремену историју (Не)успешна интеграција – (не)довршена модернизација: Међународни положај и унутрашњи развој Србије и Југославије 1921–1991 (бр. 147039) који финансира Министарство за науку и технолошки развој Републике Србије.

24

Љубомир Петровић

Историја 20. века, 2/2008

држави значило је излагати се репресалијама, па и смртној казни. Зато је пропаганда југословенства била усмерена према савезницима Краљевине Србије у доказивању потребе реализације такве државе.11 Пропаганда према будућем становништву била је несистематична. Настанак нове државе био је условљен последицама краја Првог светског рата. Њен идентитет није био стабилан. Од Краљевства СХС до решења са именом Југославије тежило се идеологизованој општости са којом су само малобројни идеалисти били задовољни. Југословенски политички експеримент, започет 1918. године, био је карактеристичан по физичком обухвату простора који никада до тада није био окупљен у једној државној заједници. Држава је имала 247.542 квадратна километра. Највише територије унела је Србија дајући новој заједници простор од 87.303 км2. Као последицу уништења Аустро-Угарске, становници Босне и Херцеговине унели су 51.199 км2, док је на трећем месту по величини простора била Хрватска са Славонијом и Сремом која је имала 43.308 км2. Следиле су Бачка, Банат и Барања са 19.702, Словенија без Међумурја са 16.197, Црна Гора 14.180, Далмација са 12.732 и Међумурје са 775 км2. Само 30% земљишта имало је равничарски карактер, па су просторне баријере, кроз векове, успоравале модернизацију, изазивале померања вишкова становништва, омогућиле отпоре надмоћнијим освајачима, али и ефикасно спречавале политичке и националне интеграције, фаворизујући комуникацијско затварање и спречавајући економску сарадњу удаљених средина. Краљевина је била етнички мешовита. У земљи је живело 84,4% словенског становништва. Колориту нација доприносили су немачка са 4,3%, мађарска са 3,9%, албанска 3,7% и румунска заједница са 1,9% укупног становништва.2 Простор Југославије покривао је Средоземље, алпске и динарско родопске масиве и панонско подручје, налазећи се између 41 и 47 степена северне географске ширине. Од 3.057 км граница, са Италијом, Мађарском, Аустријом, Румунијом, Бугарском, Грчком и Албанијом, копнена граница имала је 2.280, поморска 700, језерска 85 и речна 692 километра дужине. Југославија је између светских ратова поседовала 5.197 километара морске обале, односно 550 км ваздушне линије обале, са 914 острва, од чега је 830 било испод величине од пола километра. Имала је 220 језера, од којих је Скадарско било највеће са 370 км, док је Охридско имало највећу дубину од 285 метара. Слику богате хидрографије допуњавале су 43 реке које су биле дуже од 100 километара, од којих је 13 било пловно, уз неколико канала. Владала је климатска разноврсност. Медитеранска клима покривала је приморје Јадрана и допирала је до границе између Босне и Херцеговине. Континентална клима централне Европе преовлађивала је на целом Балкану, са локалним варијацијама. Температурне вредности показивале су утицај врућих лета и хладних зима. Између 1920–1930.
1 2 О томе више: Љубодраг Димић, Историја српске државности, књ. III, Србија у Југославији, Нови Сад 2001, 9–35; Мира Радојевић, Научник и политика, Политичка биографија Божидара В. Марковића (1874–1946), Београд 2007, 21–297. Подаци према: Владо Стругар, Осамдесет година југословенске државе, зборник радова „Југословенска држава 1918–1998“, Београд 1999, 27–52; Љубодраг Димић, Срби и Југославија, Простор, друштво, политика, Поглед с краја века, Београд 1998, 40–42.

Југословенско друштво између два светска рата

25

године максималне и минималне температуре кретале су се између –15,2 и 37,5 степени Целзијусове скале за Београд, а за Љубљану између –15,7 и 33 степена. Просек Загреба био је између –12 и 34, а Сарајева –15,8 и 34 степени. Средња вредност у току те деценије показивала је 11,7 степени у Београду и Загребу, а за Љубљану 9,4, Мостар 15,5, Тузлу 9,3, Ужице 10,5 степени. Деценијски просек релативне влажности за Београд износио је 71,9%, Љубљану 81%, Сарајево 74% и Загреб 75%. Општи атмосферски услови показивали су да је Београд 1920–1930. године имао 135 кишних и 23 снежних дана. Поређења ради, Загреб је имао 151 кишних и 24 снежних дана, док је 95 дана био обавијен маглом. Веће проблеме са временским приликама од Београда и Загреба имала је Љубљана са 162 кишна, 26 снежних и 126 магловитих дана.3

Економска ограничења развоја друштва
Од самих почетака, државу су пратили економски проблеми недовољно развијених привреда. Доминација села била је последица укупног развоја свих делова југословенске државе пошто је од 26.580 насеобина само 449 имало урбани статус. Саобраћајна повезаност била је недовољна, јер је постојало само 40.000 км уређених путних праваца. Простор без стратегије развоја није могао да уједини становништво.4 Економија ратом погођених подручја није могла постати фактор интеграције у условима када је више од 78% породица живело од пољопривреде. Чињеница да се после десет година тај број смањио само за 2% говори о недовољној социјалној и просторној мобилности југословенског сељака. Скоро 90% земљишног поседа имало је величину до 10 хектара, тако да нису били у стању да се упусте у обимнију производњу и тржишну борбу. Обрадиво земљиште износило је мање од 50% укупне државне територије. Директна последица оваквог стања била је аграрна пренасељеност високог степена, па је 114 људи долазило на 100 хектара обрадивог земљишта. Страх од глади условљавао је структуру пољопривредне производње. Преко 80% засејаних површина биле су под кукурузом и пшеницом, а повртарство и индустријске биљке имали су минимални значај. Приноси су били мали, а зависили су од примитивних агротехничких средстава. Дрвено рало било је симбол застареле производње, али се чак и оно могло сматрати напредним у областима којима је доминирала мотика.5 Истражујући историју Србије, европска историографија занемарила је сложен утицај аграрне реформе, приписујући порасту броја сеоских домаћинста3 Kraljevina Jugoslavija, Statistički godišnjak, knj. II, Beograd 1933, 12–15, 30–40; Јован Цвијић, Балканско полуострво и јужнословенске земље, Основи антропогеографије, Београд 1966, 27–33; Љубодраг Димић, Културна политика Краљевине Југославије 1918–1941, књ. I, Београд 1996, 23–24. Др М. Стојадиновић, Постанак, развитак и значај градова, Нова Европа, књ. XII, бр. 1, 1. јул 1925, 18; Јован Ердељановић, Др. Јоже Рус, Главни статистички податци о Држави Срба, Хрвата и Словенаца, Српски књижевни гласник, књ. I, бр. 7, 1. децембар 1920, 558; Љубомир Петровић, Југословенска држава и друштво у периодици 1920–1941, Београд 2000, 86. Ljubodrag Dimić, Socijalno-ekonomska osnova jugoslovenskog sela i kultura življenja 1918– 1941, Vojnoistorijski glasnik, br. 3, Beograd 1991, 109–148.

4

5

26

Љубомир Петровић

Историја 20. века, 2/2008

ва за 74% између 1897–1931. године друге узроке попут пораста становништва, поделе задруга и простог насељавања.6 Из ових тумачења изостала је перцепција конзервативне улоге државе у очувању малог поседа због социјалног мира. Прва аграрна реформа у 20. веку хронолошки је ограничена на период 1919–1931. Аграрно законодавство није било комплетно, јер је улогу закона имао правни акт са снагом уредбе. Разлог за доношење ове мере, убрзо по стварању државе, био је страх политичара да ће сељаштво под притиском нерешених поседничких односа кренути у социјалне немире. Војводина и Јужна Србија били су главни простори за насељавање колониста. Принцип спровођења аграрне реформе није био доследан. Малим поседницима подељено је 1.700.000 хектара пољопривредног простора. Земља је дељена у привремени закуп, а да се о трајном власништву уопште није говорило. Било је то провизорно решење, јер се закуп морао продужавати на сваких годину дана или на 4 године. Ни бивши власници земљишта ни закупци нису хтели да се поседи агротехнички модернизују због утицаја привремености ових мера. Велики поседи, посебно племића из АустроУгарске, подељени су на мале целине, што је утицало на опадање приноса жетве и погоршало економски положај ситног поседа на селу, а допринело је и опадању сточарства. Законом о ликвидацији аграрне реформе 1931. године поседници су добили земљу у трајну својину. Социјални резултати реформе створили су слободно земљишно власништво и омогућили миграциона померања у Јужној Србији, Војводини и Славонији. Колонисти који су добијали земљу били су борци у добровољачким јединицама из Првог светског рата, избеглице и оптанти, односно Срби из Мађарске и Румуније који су се определили за Југославију. Било је и случајева аутоколониста, али је већина досељеника потицала из планинских предела јужно од Саве и Дунава. Добровољци и њихове породице добијали су земљу на бесплатно коришћење, а држава им је пружала помоћ у подизању насеља. Не зна се тачан број људи обухваћен овим миграцијама, али је резултат био стварање 535 нових насеља. Реформа је коришћена као средство придобијања гласача на изборима. Имала је национални карактер против земљишне аристократије из иностранства, али је питање дозвољеног земљишног максимума остало отворено, јер се повећавало током година са 57 на 288 хектара. Допуштени су били и поседи преко ове границе.7 У Војводини су аграрном реформом били захваћени сви поседи већи од 300 ха и поседи особа за које се сматрало да су непријатељи државе. Земљиште је подељено на 555.743 катастарских јутара од чега је 199.976 додељено локалном становништву, 47.597 намењено је породицама и добровољцима из Војводине (преко 6.000 породица). 75.000 јутара добило је 8.0017 породица и добровољаца изван Војводине, а 1000 других колонистичких породица добило
6 7 Мари-Жанин Чалић, Социјална историја Србије 1815–1941, Успорени напредак у индустријализацији, Београд 2004, 224. Никола Гаћеша, Аграрне реформе и колонизације у Југославији, зборник радова „Југословенска држава 1918–1998“, Београд 1999, 313–326; Branko Petranović, Istorija Jugoslavije 1918–1988, knj. I, Beograd 1988, 62–63; Љубомир Петровић, Југословенска држава и друштво у периодици 1920–1941, 223–229.

Југословенско друштво између два светска рата

27

је 8.757 катастарских јутара. У Војводини се населило 90.000 породица којима је подељено 377.389 катастарских јутара, односно 4 јутра по породици.8 Домети аграрне реформе у Македонији изгледали су неуједначено. Мењала се етничка слика друштва, иако је корумпирано аграрно чиновништво Јужне Србије за новац враћало земљу бившим турским власницима. До краја 1929. године 8.219 породица населило се и подигнуто је 5.745 кућа. Понекад ни подизање новог дома није било потребно. Коришћене су стамбене јединице старих власника, а колонисти из Босне и Лике преносили су железницом чак и своје куће у нову средину.9 Резултати реформе у целој Југославији били су укидање остатака феудално поседничке структуре при чему се мислило на чифчијска имања у Јужној Србији и колонатска имања у Далмацији. Индустрија, као замајац напретка, ослањала се на капитал из иностранства који је доминирао у односу на домаћу производњу. Извозно оријентисане привредне гране на страна тржишта пласирале су 85% сировина, док су се готови индустријски производи увозили. Политика индустрије била је политика стицања профита. Расподела националног дохотка 1937. године сведочи да је 50% од укупне суме одлазило власницима предузећа док су сељаци производили само 19,1%, а радници 14,20% те суме. Велики губитник била је држава која у расподели националног дохотка није добијала ни 16% тих средстава. Једна од карактеристика развоја епохе била је неравномерност употребе технологије. У тренутку када је Југославија створена, делови земље налазили су се у фази електрификације индустрије односно на нивоу Друге индустријске револуције, али је већи део још увек пролазио кроз аграрну фазу индустријске производње.10 Животни стандард становништва, мерен стопом раста друштвеног производа од 2,4% годишње у периоду 1924–1939. године, показивао је напредак. Али, он је био релативан. Износ дохотка по глави становника, (од 66 долара 1920. године повећао се на 86 долара током 1929. да би 1937. био смањен на само 80 долара), био је међу најнижима у Европи. Упркос томе, структура реалног националног дохотка по делатностима указује на сталан раст индустрије и рударства са 17,8% у периоду 1923–1929. на 19,6% током 1935–1939. године, пољопривреде са 44,8% на 47,3%, док су остале делатности опадале са 37,4% на 35% у истом периоду. Савремени индикатори животног стандарда (3,7 телефона и 9 радио пријемника на 1.000 становника) показују да је Југославија у региону била боље рангирана само у поређењу са Бугарском, док су све друге земље биле испред по технолошким мерилима. Током 1929. регистровано је 8.397 путничких аутомобила, да би 9 година касније њихов број износио 11.561 возила. Масовну употребу модерне технологије одложиле су скромне економске могућности ширих слојева становништва. Током 1930. године запослени мушкарац могао је да рачуна на номиналну месечну зараду од 1.143 динара, која је због економске
8 9 10 Подаци према: Момчило Павловић, Српско село 1945–1952. Откуп, Београд 1997, 21. Vladan Jovanović, Jugoslovenska država i Južna Srbija 1918–1929, Makedonija, Sandžak, Kosovo i Metohija u Kraljevini SHS, Beograd 2002, 124–126. Смиљана Ђуровић, Са Теслом у нови век, Нова синтеза историје, Изабрани чланци из економске историје Србије и Југославије 1918–1941, Београд 1997, 119, 139.

28

Љубомир Петровић

Историја 20. века, 2/2008

кризе 1935. била смањена на испод 900, али је пет година касније 1940. повећана на 1.176 динара. Ипак, обичан радник могао је за своју надницу 1925. године да купи само 4,5 килограма хлеба од квалитетног брашна, што говори о сенци сталног сиромаштва аграрних и радничких слојева.11 Сиромаштво је утицало на културу живљења, посебно у области исхране. Извори указују на свест савременика да се становништво лоше прехрањивало, чак и у развијеним градовима. Осудан живот наметнуо је осетан дефицит конзумирања калоријских вредности. Кривуља пада квалитета исхране била је стална током низа година, тако да је од 1924 калорије колико је просечан становник узимао током 1925. године опала на 1108 калорија 1930. године.12 Демографска слика југословенског друштва изгледала је позитивно. Од 12.020.323 становника 1921. године порасла је на 13, 982.000 деценију касније, да би 1939. године прогнозе статистичара претпостављале цифру од 15.596.000 житеља. Годишње се рађало око 200.000 деце, а позитиван демографски салдо здравствени радници су процењивали преко податка да је између 1921–1928. на 1.000 становника рођено 35, а умрло 20 особа. Висок прираштај имао је наличје у великој смртности деце. Само у току 1933. године 46,48 % свих смртних случајева у земљи било је међу децом до 10 година живота. Постепено се улазило у период опадања наталитета пошто је 36% људи било у биолошкој снази, а 46,4% популације стагнирало је или било неплодно. Посредни показатељ тих кретања био је пораст самаца чији се број процењивао на 5,2% свих домаћинстава. Српско становништво се тада налазило у фази биолошке младости. Просечна старост мушкарца у Србији износила је 27,53 а жена 25,37 година. Заједнички свим становницима Југославије био је кратак живот, јер је просечан животни век износио 50,89 година. Постојала су варирања на просторном плану која су показивала да су Словенци живели дуже од становника Босне за 12 година. На територији Југославије водила се трајна, и не увек видљива, борба између заосталих и застарелих културних појасева који су постепено потискивани у корист европских културних садржаја. Утисак јаких контраста у култури државе постаје још већи када се зна да је по попису становништва 1921. године имала 50,5% неписмених међу људима старијим од 10 година, а наредне 1922. имала је 6.813 основних и 618 средњих школа са ђачком популацијом од 1.143.760 младих људи и 24.315 наставника и професора. После 16 година 1938. било је 1.636.573 ђака, смештених у 8.945 основних и 1.077 средњих школа о којима се бринула армија од 46.620 просветних радника. Универзитете и друге центре високог образовања, расаднике елита по знању, похађало је 1922. године 10.568 студената које је подучавало само 682 припадника наставног особља. Пред Други светски рат 1938, релативно скроман број високошколских институција увећан је на 26 са 16.978 студената и 1.271 предавачем у разним звањима. Културни жи11 12 Goran Nikolić, Kurs dinara i devizna politika Kraljevine Jugoslavije 1918–1941, Beograd 2003, 51–61; Владо Стругар, Осамдесет година југословенске државе, зборник радова „Југословенска држава 1918–1998“, 27–52. Слободан Ж. Видаковић, Наши социјални проблеми, Београд 1932, 157–158, 160–162; Пеђа Ј. Марковић, Београд и Европа 1918–1941, Европски утицаји на процес модернизације Београда, Београд 1992, 36.

Југословенско друштво између два светска рата

29

вот омогућавала је мрежа од 25 позоришта која су давала 3.855 представа током 1933. године.13 У стварности, мало се улагало у културу и просвету. У првој деценији државе, по становнику цифре су се кретале између 3,32–60 динара што није било довољно да се уклоне цивилизацијске и културне празнине настале током дугог периода. Давања за научна истраживања у истом периоду показују да је сума расла, али да је представљала сталан пад у процентима буџета Министарства просвете, од 0,10 % 1919–1920. до 0,02% током 1928–1929. Финансијска политика државе открива да је само 17,62% средстава буџета намењивано за развој културно социјалних институција и подухвата. Када је просвета постала идеолошко оруђе политике у креирању југословенске нације, под режимом интегралног југословенства, за просветне потребе издвајало се између 53 и 63 динара по становнику. И даље је то била недовољна сума, али су приговори о запостављености католичке популације у словеначкој и хрватској историографији неосновани јер прикривају чињеницу да је најмање 40% свих средстава просвете било намењено њима иако су представљали просветно знатно развијенији део земље. Идеологија и реална политика нису водиле рачуна о чињеници да са тако малим улагањима и неједнаком распоређеношћу средстава не може говорити о промени културне и цивилизацијске слике друштва. Упркос политичкој свести да су просветне потребе необично важне за државни и национални развој „југословенске нације“ јединствен просветни програм донет је тек крајем 1927, али су захтеви да финансијски закони престану да утичу на просветно законодавство били један од разлога да ове измене просветног система не заживе у пракси. Просветна политика која се водила од мандата владе Милана Стојадиновића 1937. до краја међуратног раздобља била је двоструко нереална: претерано је наглашавала системе евиденције и надзора и утицала је на контролу културе, просвете и науке користећи организациону и финансијску подршку као средство принуде и контроле уметничких активности упоредо са израженим осећајем за пропагандне ефекте рада државних власти у области културе. Честе смене министара просвете нису одговарале културним потребама, па је чињеница да је у 24 владе било 10 министара просвете у првој деценији Југославије доказ да је место министра схваћено као политичка синекура, а не морална и државна обавеза према необразованом становништву. Идеја да је национално васпитање ђака у духу југословенства важније од њихове елементарне писмености показатељ је до ког степена идеологија може да игнорише реалност живота и елементарне потребе становништва. Када је интегрално југословенство напуштено, просветна политика државе и обједињавање југословенског културног простора почели су да се мењају. Као природна последица одустајања од униформности појавиле су се националне културе, посебно словеначка и хрватска, чије су последице биле отпор држави у спровођењу јединствене терминологије, слабија повезаност разних читалачких култура и средина, а стваралаштво других крајева земље нестајало је са стубаца медија осим уколико није било у питању критиковање духовног ства13 Владо Стругар, Осамдесет година југословенске државе, 27–52; Љубодраг Димић, Срби и Југославија, Простор, друштво, политика, Поглед с краја века, 61–62.

30

Љубомир Петровић

Историја 20. века, 2/2008

ралаштва других, са намером да се потенцира географска и културна особеност средина у којима су ти медији излазили. Стагнација друштва у сектору просвете била је последица одсуства свести државних власти да прокламоване пароле о наводном значају просветног питања нису могле адекватно да замене стављање образованости у други план иза склоности да се штеди на неопходном, а расипа на непотребном. Систем прокламованих вредности увек је захтевао више него што се у реалности могло очекивати, па су зато сви министри просвете претежно наглашавали незадовољство постигнутим. У условима када школски систем није могао да покрије основне образовне потребе, Министарство просвете градило је алтернативне канале образовања преко домаћичких школа и течајева за жене на селу док је за мушкарце основне просветне потребе подмиривала војска. Околност да је пред избијање Другог светског рата основним школством било обухваћено само 9,4% укупног становништва државе насупрот 12,8% у Чехословачкој, 13% у Енглеској, 14% у Белгији и Данској и 15% у Норвешкој и Холандији, у упоредној перспективи сведочи о неуспеху мисије школства који се могао очекивати у условима примата политике у свим сферама живота.14

Трауме упознавања
Процес настајања друштва и државе текао је упоредо. Становници нове државе нису се међусобно познавали, нити су имали заједничку историјску свест. Шест година пре 1918. југословенски простор био је подељен између две велике империје, отоманске и хабзбуршке, али је улазио и у две мале државе какве су биле Србија и Црна Гора. Границе тих држава, током векова, обликоване су као границе судара империја, владарских идеологија, религија и војски.15 Иако је исход светског сукоба створио Југославију, некажњени, али запамћени ратни злочини и разарања, током војних операција Првог светског рата и под окупацијом аустроугарских власти, били су други разлог за анимозитете који су успоравали државну интеграцију југословенских народа. Процењује се да је око 14% становништва, односно 500.000 војника са територија које ће касније припасти Југославији, било са противничке стране ровова, усмерено против српске војске и њених савезника. Током Првог светског рата Краљевина Србија изгубила је 28% становништва, односно 1.200.000 људи, од чега 400.000 војника, 150.000 тешко рањених цивила и 114.000 ратних инвалида, а ратна штета износила је 4 милијарде златних франака.16 Више од две деценије монархистичког искуства власти може се у једној реченици описати као процес сталног нарастања нерешених политичких, наци14 15 16 Љубодраг Димић, Културна политика Краљевине Југославије 1918–1941, књ. I, 84, 100, 106, 110, 130, 174–175, 190, 215, 249–250, 333, 361, 365, 374, 383. Љубодраг Димић, Културна политика Краљевине Југославије 1918–1941, књ. I, Београд 1996, 56; Љубомир Петровић, Југословенска држава и друштво у периодици 1920–1941, 55–117. Љубодраг Димић, Срби и Југославија, Простор, друштво, политика, Поглед с краја века, 31–32. О броју жртава видети: Мари-Жанин Чалић, Социјална историја Србије 1815–1941, Успорени напредак у индустријализацији, 203–204.

Југословенско друштво између два светска рата

31

оналних, економских, верских и културних сукоба. Елите знања и моћи нису успеле да пронађу решења за конфликтне ситуације. Анализирајући разлоге нестајања Југославије у Другом светском рату као савременик, политички и национални радник Милан Грол забележио је да је у питању дуг процес којем српски и други југословенски опредељени политичари нису били дорасли: „Поткопавање темеља југословенске државне заједнице почело је од првог дана државног живота Југославије, од када је животна мисао на коју је та заједница постављена постала предмет ситне дневне политике, у рукама једне политичке генерације проређене, уморне, бескрвне и безидејне, са скученим видицима и бригом о дану и комаду...“17 Супротстављене концепције федералистичког и унитаристичког унутрашњег уређења Југославије дошле су у сукоб још пре стварања државе. Компромис флоскуле „троименог народа“ није задовољавао хрватске федералистичке амбиције, али ни српска тежња према унитарној централистичкој држави није могла бити до краја остварена. Улога српске војске у чину уједињења, преко сузбијања „превратне анархије“ и заштите простора будуће државе од аспирација суседних земаља, одредила је методологију стварања Југославије на други начин од оног који је био предвиђен Крфском декларацијом из 1917. године. Више није могло бити речи о упоредном опстанку Државе СХС и Краљевине Србије до решавања уставног питања. За разлику од хрватских политичара, српски нису могли да се сложе ни око начина на који би Срби изван Србије ушли у Југославију. Концепти уједињења Самосталне радикалне странке и будућих војвођанских демократа нису издржали пробу времена, али разлика у начину уједињења антиципирала је будуће страначке поделе које су негативно утицале на смиривање политичких тензија у држави и друштву.18 Хрватске и словеначке федералистичке идеје полазиле су од аустроугарског искуства и од заокруживања добитака Загреба и Љубљане преласком у нову државу. Њихови политичари, а касније и историчари, игнорисали су чињеницу да су избегли судбину поражених земаља, да је окупација њихових територија од савезничких трупа кратко трајала, да нису били у обавези да плате ратне репарације, да је политика националног помирења подразумевала заборав ратног супарништва и злочина без изузетака и да се војни фактор Србије показао доминантнијим у поређењу са дипломатијом Југословенског одбора у току рата. Двор и поједини српски политичари нису били свесни да је игнорисање било чијег политичког искуства водило према стварању политичког понора између припадника наводно јединствене етничке групе Југословена. Разлика између словеначког и хрватског федералистичког концепта била је у хронологији њихове „државности“. Док су Хрвати државност схватали као наслеђе Средњег века, Словенци су своју повезали са краткотрајном Државом СХС која је постојала у међувлашћу између одвајања од Аустро-Угарске и припајања Краљевству, касније Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца. Словенци су се позивали на постојање Устава народне владе за Словенију, да је влада водила преговоре са Аустријом и
17 18 Милан Грол, Искушења демократије, Београд 1991, 37. Љубодраг Димић, Историја српске државности, књ. III, Србија у Југославији, 18–34; Đorđe Stanković, Nikola Pašić, saveznici i stvaranje Jugoslavije, Beograd 1984, 219–229

32

Љубомир Петровић

Историја 20. века, 2/2008

Италијом, да је као покрајинска власт имала управну и законодавну моћ и да је руководила војним ефективима. За време демократског периода југословенске државе словеначки клерикални политичари водили су политику дуплих стандарда. На државном нивоу појачавали су контакте са централистичким партијама Краљевине, док су у Словенији инсистирали на програму аутономије. Представници Словенске људске странке употребљавали су словеначки програм за аутономију на унутрашњем плану као средство борбе са главним политичким опонентима либералима који су заступали центристичку верзију јединствене једнонационалне државе.19 Дубину одсуства познавања међусобних сличности и разлика југословенских народа илуструје и податак да се двојица водећих политичара српског и хрватског народа Никола Пашић и Стјепан Радић нису међусобно упознали нити разговарали све до 1925. године. Интеграција није успела да ухвати корен ни међу политичарима који су обликовали политику својих народа у Југославији и пре ње. Неповерење према Србима и новој држави брзо се стварало, а тешко уклањало. Присталице Стјепана Радића, Јосипа Франка и комунисти жељни револуције ширили су низ гласина о наводним намерама Срба да све католике преведу на православље. Хрватски емигранти, незадовољни Југославијом, већ у другој половини 1919. планирали су конфедерацију Чехословачке, Мађарске и Аустрије у коју би ушла Југославија, али без Србије. Противници нове државе били су лојални старој идеји Аустро-Угарске, али је део њих размишљао у оквирима хрватске државности схваћене као територијалне и државне самосталности. Њиховој политичкој филозофији није било стало до чињенице да је проблем етнички мешовитог становништва могао да ескалира у границама бивших историјских подела које су доводиле до даљег пражњења етничког простора српског народа. Идеје федерализма, конфедерације или аутономије Хрватске у границама југословенског простора лако су се могле преокренути у отворени сепаратизам, па је јасно да идеја хрватског државног права у својој намери није била југословенска, већ је садржавала снажну антијугословенску компоненту.20 Држава је више пута покушавала да преуређењем административних целина спречи појаву лојалности која није била везана за државу. Покрајински партикуларизам није био сломљен. Хрватски концепт уговорног односа Србије и Хрватске као две државе који је водио ка конфедерацији био је политички идеал који није узимао у обзир ни Словенце нити друге потиснуте или прикривене националности југословенског простора. Избори 1923. године показали су да је хрватско питање постало политички проблем, а заоштравање односа политичких партија била је позадина за испољавање незрелости грађанске демократије, политичким системом који није био способан за равнотежу, поларизацију националних и верских опредељења. Оно што је био хрватски политички циљ – државност унутар Југославије
19 20 Momčilo Zečević, Na istorijskoj prekretnici, Slovenci u politici jugoslovenske države 1918– 1929, knj. I, Beograd 1985, 291, 300, 305. Ђорђе Ђ. Станковић, Никола Пашић и Хрвати (1918–1923), Београд 1995, 20, 34, 37–39; Љубодраг Димић, Срби и Југославија, Простор, друштво, политика, Поглед с краја века, 116–117.

Југословенско друштво између два светска рата

33

– исказало се са много мање политичке воље и мудрости када је тражено да се стање у држави врати на 1918. као полазну тачку уз претњу борбе за преуређење државе. Укидање парламентаризма прошло је без почетног хрватског отпора због веровања да се око хрватских интереса може договорити са владаром без уплива српске политичке сцене. Ослонац Двора на војску и политичаре под контролом круне, уз ригидан државни апарат и подршку крупног капитала, био је предуслов за неуспешно пренаглашавање националне нивелације у духу идеје југословенства. Централизација је добијала на замаху, а политичари и комунисти који су имали снагу да пруже отпор изложени су репресијама и хапшењу. Упркос причама о српској хегемонији, остаје чињеница да су српска национална свест и идентитет била једнако потиснути као хрватска и словеначка, али су навике да се на владајућу номенклатуру гледа као на производ српске нације и даље водиле сукобу хрватских и словеначких сепаратизама са српским пројектом југословенске државе. Пројекат је претрпео озбиљан ударац чињеницом да пресецањем политичког живота није стављена тачка на размирице и захтеве који су водили политичком преуређењу државног простора. Притисак на испољавање хрватског и словеначког националног идентитета дао је замаха мржњи према српству и југословенству, а српско поистовећивање са државом сматрано је доказом народне хегемоније. Одбијање да се размишља о туђим интересима било је праћено неспособношћу за постизање компромиса.21 Промена политичког курса под владом Милана Стојадиновића значила је мање агресивно настојање да се Хрвати, пошто су Словенци и муслимани ушли у владу, натерају на попуштање у замену за министарске мандате. У исто време, Хрвати су тражећи савезнике инсистирали на одвајању Војводине од Србије у идеолошком, политичком и економском смислу, пружајући подршку идеји војвођанске аутономије и повезујући се са црногорским и македонским сепаратистима. Други део те политике односио се на покушај стварања што већег раздора међу српским политичким странкама како не би дошло до чврсте српске политике као реакције на хрватске захтеве. У суштини, Хрвати су желели двојну државу по угледу на Аустро-Угарску чије би унутрашње границе биле на Дрини, Сави и Дунаву. Били су спремни и на издвајање из Југославије уколико њихови политички и национални циљеви не би били испоштовани. Српске политичке снаге, окупљене у Удруженој опозицији, осим супротстављања владиној политици нису имале много тога заједничког, а њихова државотворност чинила је тешким и неизвесним било какво споразумевање са Хрватима. Тих година отворено се причало о хрватском бојкоту државе. Идеју федералне реорганизације државе подржавали су комунисти и аутономашки војвођански фронт. Споразум Цветковић–Мачек 1939. био је у знаку преуређења државе стварањем Бановине Хрватске као посебне територијалне целине. Њене границе нису биле утврђене, а у рукама хрватских политичара нашли су се бројни ресори којима су могли да управљају:
21 Љубодраг Димић, Историја српске државности, књ. III, Србија у Југославији, 115, 119, 121, 133, 139, 142, 153, 157, 160, 167–168, 169, 173, 191–192; Mira Radojević, Udružena opozicija 1935–1939, Beograd 1994, 128–140, 151–164, 185–187, 197–200.

34

Љубомир Петровић

Историја 20. века, 2/2008

од пољопривреде преко трговине, социјалне и здравствене политике, грађевина, физичког васпитања, рудника, просветне и унутрашње политике. Споразум је био недовршен у области финансија, а управну власт краља на територији бановине вршио је бан са одговорношћу владару и хрватском Сабору. Као резултат договора, Хрвати су добили министарске и потпредседничке функције у влади. Тако је отворено и српско питање у Југославији, а догађаји из Другог светског рата и стварање НДХ показаће колико су Хрвати били спремни да испоштују државу у којој су добили максималне политичке и територијалне бенефиције.22 Македонско искуство са Југославијом између светских ратова почивало је на националној и политичкој мимикрији. Заблуде српске етнографије, која је македонским Словенима приписивала српски карактер или је називала аморфном масом без националног идентитета, доносиле су југословенској држави баласт уверења да је Моравско-вардарска долина једина геостратешка формација у којој је државни живот на Балкану могућ на солидним основама. Стално се говорило да је Јужна Србија национално језгро српског народа, иако је 76,3% сеоског становништва у Македонији поседовало навику покорности према трупама и државама које су њом владале. Честе промене странака на власти и њихови међусобни договори око питања ко треба да држи ресор министра унутрашњих послова спречавали су стабилизацију прилика у овом делу земље. Живело се у атмосфери сталног насиља чиновништва са једне, оружаних комитских група са друге и полицијских одреда жандармерије са треће стране. Чиновници послати да спроводе државну политику нису били на висини задатка јер су упадали у мрежу самовоље репресије и корупције, а напори посланика Народне скупштине да утичу на побољшање ситуације нису давали резултате. Политика државе била је у знаку наглашавања рањивости Јужне Србије у подручјима пропаганде и политичких утицаја. Негативна селекција управног апарата створила је психозу у којој су полицијске снаге имале највећи ауторитет.23 Политичке елите, под утицајем партијских и идеолошких трвења, борбе за утицај ванпарламентарних и парламентарних носилаца моћи, изборног тероризма полиције и паравојних структура, претерано честих промена влада и окупиране чувањем посланичких мандата, нису поседовале велику свест о државним интересима, али ни о интересима народа који су живели у Југославији. Елементарна култура односа према политичким опонентима у Скупштини готово да није постојала. Атмосфера жестоких обрачуна кулминирала је вербалним и физичким обрачунима, а касније и атентатима. Ниска политичка култура југословенских грађана утицала је на везивање гласачког тела за лидере странака, који унутар српског етничког простора нису успели да окупе народне масе око националних и заједничких политичких циљева, што је успело Хрватима који су се претворили од критичара државног уређења у критичаре постојања Југославије. Њихово искуство федерализма и аутономија одбачено је из неповерења према децентрализацији као систему вредности наслеђеном из аустроугарског
22 23 Isto. Vladan Jovanović, Jugoslovenska država i Južna Srbija 1918–1929, Makedonija, Sandžak, Kosovo i Metohija u Kraljevini SHS, 47, 65, 72–73, 80, 104.

Југословенско друштво између два светска рата

35

времена власти над југословенским територијама, а њени заговорници проглашени су непријатељима државе. Политичко-партијске комбинације неочекиваних и непринципијелних коалиција прикривале су мањак реалности програма неких странака и укупну неспособност политичких елита да се у програмима и политичкој пракси усмере према решавањима социјално-економских питања. По усвојеним принципима Видовданског устава из 1921, краљ није имао обавезу да поштује изборну вољу бирача приликом формирања владе, а сазивање и распуштање парламента зависило је од његове воље. Ресори војске, иностраних и унутрашњих послова били су у рукама владара током низа година. Двор се увек постављао као надмоћан фактор игноришући принципе демократије.24 Камен спотицања било је и религиозно искуство, нетрпељиво према другим верама и оптерећујуће за мултиконфесионално друштво у настајању. Пред Други светски рат процењивало се да је од 15.781.000 држављана Југославије 8 милиона било православне вероисповести, 5 милиона католичке и 1.750.000 муслиманских верника. Друге вере биле су заступљене у малом проценту.25 Мултиконфесионалност, нерадо признавана мултиетничност, уз изражени просторно ограничавајући карактер утицаја већине политичких странака, стварали су одбрамбену навику државних власти да не трпе подељене лојалности између државе и политике услед страха од стварних или замишљених сепаратизама. Насилна смена власти била је опсесија политичких врхова од које су страховали или којој су се надали људи разних политичких усмерења још од 1920. године. Очекивања социјалних или националних револуција нису била испуњена, али су доприносила патологији страначких, националних, верских и политичких сукоба различитих интензитета. Једна од последица остварених пројугословенских циљева била је што се заштита српских националних интереса дуго времена чинила непотребном.26 Баријере неповерења и одсуства познавања различитих менталитета и цивилизацијски сукоби у свакодневном животу мешовитих средина, биле су полигони за испољавање разних облика нетрпељивости које су подривале идеологију југословенства и саму државу.

Друштвене групе и слојеви
Социјална искуства српског друштва била су оптерећена распадом традиционалних вредности. Породичне задруге и проширена сеоска породице су нестајале, а сукоб генерација доприносио је појави друштвеног индивидуализма. Еманципација жене смањивала је бројност породице, а број разведених брако24 25 26 Упоредити: Љубодраг Димић, Историја српске државности, књ. III, Србија у Југославији; Đorđe Stanković, Nikola Pašić, saveznici i stvaranje Jugoslavije; Branko Petranović, Istorija Jugoslavije 1918–1988, knj. I; Mira Radojević, Udružena opozicija 1935–1939. Михаило Радовановић, Југославија, географско-статистичка и етнографска студија о броју Срба и Хрвата, Српски књижевни гласник, књ. LVIII, бр. 6, 16. новембар 1939, 350–355. Драгољуб Јовановић, Политичке успомене, Заноси, књ. 1, Београд 1997, 149–151; Milan Stojadinović, Ni rat ni pakt, Jugoslavija između dva rata, Rijeka 1970, 162; Љубодраг Димић, Срби и Југославија, Простор, друштво, политика, Поглед с краја века, 36.

36

Љубомир Петровић

Историја 20. века, 2/2008

ва био је у порасту. Неквалификоване раднице, упркос стигматизацији неудатих мајки, рађале су 40% ванбрачне деце.27 Структура занимања становништва показује зашто је друштво било наклоњено традиционалним вредностима. Нешто више од два милиона људи 1921. године живело је у градовима, а преко девет милиона на селу. Преостале класе и занимања бавиле су се индустријом и занатима (9,91% током 1921. односно 11% у 1931), трговином, кредитима и саобраћајем (4,35% током 1921. односно 4,85% у 1931). Још мањи проценат становништва радио је у јавном сектору, слободним занимањима и војсци (3,80% током 1921. односно 4,08% у 1931) а остале професије биле су у повоју (3,07% током 1921. односно 3,49% у 1931. години).28 Сељаштво нове државе имало је низ свакодневних брига везаних за свој опстанак. Простор око сеоских заједница био је у функцији искоришћавања земљишта до потпуног исцрпљивања тла. Хронолошки мерено, у технологији и животним навикама, образовању и хигијени, заостајало се читав век за модерним државама. Новчана и натурална привреда, феудалне структуре и замеци модерног капитализма прожимали су се стварајући екстремне контрасте. Село се тешко отварало према новим искуствима. Иако је Први светски рат извршио снажан просторни утицај на српско становништво и војску одводећи један део њих изван граница Србије у избеглиштво и на Солунски фронт, остаје чињеница да је само 7,6% људи у Југославији познавало друге крајеве и људе за које нису били везани рођењем. У периоду од 23 године, само је око милион људи кренуло из села ка урбаним срединама. Било је то друштво спорих транзиционих кретања. Мали поседи земље, пошто је 67% домаћинстава државе имало мање од 5 ха, стварали су слику оскудног живота и сиромаштва. Србија је била пример аграрног друштва, јер је по попису из 1921. године 85,71% становништва живело у селима. У том делу земље три године после завршетка Првог светског рата још није био успостављен ранији однос урбаног и руралног становништва, јер је грађана било 6,26% мање у односу на предратно време. Од укупно 2.424.006 грађана у Југославији њих 1.193.414 живело је у Србији. У првој деценији живота у Југославији број ситних сеоских поседа у српским крајевима повећавао се брзим темпом. У Северној Србији 1931. година пописано је 20,47% више домаћинстава него деценију раније, а то је био показатељ успореног развоја градова. Просечан посед у Србији био је 5,43 ха, што значи да је био већи од осталог дела Југославије где је износио 5,32 ха. Ти поседи нису били профитабилни. Патријархални параметри друштвених вредности ометали су социјални развој. У Србији је само 46,39% становништва 1931. године остваривало зараду, док је тај проценат за остатак земље износио 48,80%. Број запослених жена у Србији био је 32,48%, а у другим крајевима државе износио је 33,98%. Док је број надничара и слугу у држави износио 11,23% запослених, њихов број у Србији са 3,47% био је далеко нижи од просечног. Зато је рад чланова сеоске породице био предуслов за прежи27 28 Милан Ристовић (прир.), Приватни живот код Срба у двадесетом веку, Београд 2007, 9, 108–109, 114. Ljubodrag Dimić, Socijalno-ekonomska osnova jugoslovenskog sela i kultura življenja 1918– 1941, Vojnoistorijski glasnik, br. 3, Beograd 1991, 109–148.

Југословенско друштво између два светска рата

37

вљавање. Висок ниво потрошње семена током ручне сетве тражио је одрицања од рационалне исхране. У аграрној производњи ђубриво се незнатно користило, па и принос од 11 метричких центи по хектару био нижи од већине развијених европских држава. Последице технолошког заостајања била су пресудне за 4,5 милиона југословенских становника који су се суочавали са недостатком хране и аграрном пренасељеношћу. Одсуство већих социјалних тензија у руралном подручју плаћено је сиромаштвом најбројније популације.29 Свакодневни живот на селу није могао да буде квалитетан. Оскудевало се у рубљу, одећи, обући, хигијенским средствима и лековима. Туберкулоза, лепра, сифилис и друге заразне болести откривале су слику недовољне здравствене просвећености у условима када је мали број лекара могао да пружи помоћ или превентивно делује на ширењу свести о здравственој заштити. Зато је сујеверје народних представа о лечењу претежно доприносило повећању смртности и од оних болести које су се могле лечити.30 Засебни кревети и собе за појединце биле су реткост и у градовима, па је суживот болесника са здравим особама доприносио опадању здравља његове околине.31 Проблеми становања показивали су многострана искуства живљења у затвореним просторима. Земунице, колибе од трава и глине, камене куће и савремени материјали за зидање упоредо су опстојавали на југословенском тлу. Модеран начин подизања стамбених јединица био је у контрасту са одсуством хигијенских навика људи.32 Живело се без општих начела и сређених решења која би уклонила ефекте цивилизацијских, културних и религијских неравномерности и омогућила једнообразно приступање проблему становања.33 Основни проблеми сељаштва кроз целу историју Краљевине остали су неизмењени. Ниска цена пољопривредних производа утицала је на малу куповну моћ индустријских артикала, спречавајући људе на ивици егзистенције да редовно измирују пореске намете. Село се у напору преживљавања морало задуживати, па је отплата дугова постајала горући проблем државне политике. У исто време велики део државног буџета одлазио је на плате чиновништва, а не на сузбијање последица агротехничке заосталости и повећање производње. Склоност корупционашким аферама и навика подмићивања раширена у структурама моћи неповољно је утицала на озбиљност са којом су се власти бавиле основним економским питањима битним за развој.34
29 30 31 32 33 34 Isto; Љубодраг Димић, Срби и Југославија, Простор, друштво, политика, Поглед с краја века, 57–59, 69–70, 75; Момчило Исић, Социјална и аграрна структура Србије у Краљевини Југославији, Београд 1999, 9, 11, 13, 175. Вера С. Ерлих, Југославенска породица у трансформацији, Студија у три стотине села, 295; Експозе министра социјалне политике и народног здравља Ивана Пуцеља пред Народном скупштином, Радничка заштита, год. XIV, бр. V, 7. мај 1932. 201–206. Slobodan Vidaković, Borba protiv tuberkuloze u Beogradu, Beogradske opštinske novine (BON), br. 6, 11. maj 1929, 28. Branimir Maleš, Zdravlje našega sela, Narodna odbrana, br. 14, god. III, 1. april 1928, 236. Ljubodrag Dimić, Socijalno-ekonomska osnova jugoslovenskog sela i kultura življenja 1918– 1941, Vojnoistorijski glasnik, br. 3, Beograd 1991, 121–127; Sreten Vukosavljević, Istorija seljačkog društva, knj. II, Beograd 1965, 150–171. Љубодраг Димић, Културна политика Краљевине Југославије 1918–1941, књ. I, 139.

38

Љубомир Петровић

Историја 20. века, 2/2008

Политизована и по националном кључу створена свест о елитама постепено је расла у југословенским срединама. Публикација Ко је ко у Југославији оставила је занимљиве трагове о друштву и времену у коме се живело. Међу становништвом током 1928. године налазила су се 2.044 појединца за које се сматрало да припадају утицајним слојевима државе и друштва. Слика јавних радника није била неутрална. Носила је укодирану политичку и социјалну поруку културне супремације Хрвата и у стварности непостојећег преовлађивања германских над француским културним круговима. Приметно је да су постојале прикривене форме дискриминације српског народа. Док се хрватским писцима у биографијама уредно регистровао податак да су чланови друштва хрватских књижевника, дотле се из биографија српских писаца стално изостављао податак о еснафском удруживању и тако се стварао утисак о њиховој културној слабости. Тенденција прикривања општих биографских података народних посланика и познатих политичких личности указује на хтење прикривања интелектуалног и моралног живота особа, које нису одговарале уобичајеним представама о народним представницима, већ су на своје функције доспевале захваљујући послушности према вођама и партијским номенклатурама. Друштвени заборав, намењен појединцима који су се усуђивали да пркосе структурама моћи у свим епохама, преокретао се у значењу прикривањем приватног живота и недоличности јавних личности у политици. Живописне биографије ретких политичара који су се усудили да их објаве кулминирале су невероватним подацима Ферата бега Драге, који се сматрао аустријским човеком и у току Првог светског рата обављао дужност председника општине Косовска Митровица. Проглашен одметником на крају рата, са затворским стажом од три године, нашао се у збирци чувених личности Југославије, посебно истичући да му је занимање рентијер иако је био вођа Џемијета, странке која је окупљала муслимане из Јужне Србије. Био је оптужен за убиство 18 Срба у току рата и покушај убиства више њих, такође и за утају државних средстава и борбу против српске војске. Поред несумњивих доказа забележених фотографијама суд је одлагао суђење неколико година да би га 1926. осудили на 20 година робије. Ослобођен је на основу политичког договора.35 Међу куриозитете простора и времена треба убројати и моћ Глише Елезовића у просветним круговима. Био је начелник Одељења за основну наставу Министарства просвете, без универзитетског образовања, са похађањем гимназија у Солуну и Цариграду. То га није омело да буде професор у више гимназија на југу Србије и управитељ учитељске школе у Скопљу.36 Све те личности биле су део гломазног бирократизованог система управљања државом. Бирократија државе била је у порасту, упркос светској и југословенској економској кризи. Међу државним чиновницима током 1930/31. године налазило се 139.518 људи, што је било за 10.639 особа више у поређењу са 1929/1930. годином. Делили су се на министре, затим на чиновнике I, II и III категорије,
35 36 О Ферату Драги видети: Ko je ko u Jugoslaviji, Beograd–Zagreb 1928, 34; Vladan Jovanović, Jugoslovenska država i Južna Srbija 1918–1929, Makedonija, Sandžak, Kosovo i Metohija u Kraljevini SHS, 107–108. Биографију Глише Елезовића видети у: Ko je ko u Jugoslaviji, 33.

Југословенско друштво између два светска рата

39

званичнике, дневничаре, служитеље и остале. Преовладавало је чиновништво II категорије са 37.337 запослених 1929/30. године, односно 39.129 током 1930/31. године. Само за плате свих чиновника 1931. издвајало се 1.707.256.310 динара из буџета. Пред крај међуратног периода било је око 300.000 чиновника, од чега трећина у служби државе. Универзитете је сваке године завршавало 1.500 људи, од којих многи нису могли наћи адекватну државну службу. Закони су предвиђали политичку неутралност и економску зависност државних чиновника од послодавца, са изузетком лекара који су државни посао могли допуњавати приватном праксом. Сталност у служби била је ретка, а чак је и приватни живот могао бити разлог за губљење посла. Честе промене места боравка и премештања, по награди или по казни, нису одговарали приватном животу, нити стварању чврстих социјалних веза. Политички обрачуни доводили су до премештања „по потреби службе“ више хиљада чиновника због припадности ривалским странкама. Политичка подобност била је последица уверења да су чиновници дужни да служе власти, док се о служби држави није много размишљало. Међу државним чиновницима нашла се већина (64,5%) писаца и публициста Краљевине, од чега 25% у просветним делатностима. Чиновништво запослено у приватном сектору имало је сразмерно низак стандард. Говорило се да је особље запослено у банкама имало ниске плате, па зато и не чуди што су зараде чиновника у трговини и индустрији биле за свега неколико стотина динара више од радничких плата. Просек је био 1.500 динара месечно, а трговачки помоћници могли су рачунати на бедна примања која нису могла достићи ни плату квалификованог радника. Заједничко искуство радницима и приватном чиновништву био је покушај послодаваца да обема категоријама запослених радно време буде између 8 и 12 часова дневно, док су трговачки помоћници морали да раде и до 15 часова на дан.37 Културна елита је највећим делом била економски зависна од државних примања. Стваралачку интелигенцију којој су уметности или адвокатура биле једини извор средстава за живот, подведену под официјелну статистичку категорију „слободних интелектуалних професија“, 1931. године није чинило више од 0,2% или 12.057 људи. Број књижевника међу њима није био већи од 4–5%. Око 76,2% ликовних стваралаца радило је у просвети, док су преостали били стручни сарадници разних државних и културних институција. Мање од 10% музичара и композитора зарађивало је изван државног чиновничког апарата. Статус других интелектуалаца утицао је и на егзистенцију позоришних уметника. Од 1918. године заснивали су привремене радне односе, у функцији представа. Током друге деценије југословенске државе, популарни уметници изборили су се за чиновнички статус, мада су таква решења изазивала револт позоришних људи који су сматрали да ће се таква политика негативно одразити на уметничке домете.38
37 Kraljevina Jugoslavija, Statistički godišnjak, knj. II, 452–453; Milosav Janićijević, Stvaralačka inteligencija međuratne Jugoslavije, Beograd 1984, 32–45; Radnička pitanja u Srbiji, Izveštaj Beogradske radničke komore za godine 1932–1936, Beograd 1938, 116; Милан Ристовић (прир.), Приватни живот код Срба у двадесетом веку, Београд 2007, 479–504. Definitivni rezultati popisa stanovništva od 31. marta 1931. godine, knj. IV, Sarajevo 1940, 2–23; Milosav Janićijević, Stvaralačka inteligencija međuratne Jugoslavije, 27, 37–38.

38

40

Љубомир Петровић

Историја 20. века, 2/2008

Једна од последица опоравка економије после ратних разарања било је повећање индустријских капацитета и броја предузећа, у чему су западни делови државе стекли предност над Србијом. За пет година од стварања државе Словенци и Хрвати створили су 47%, односно 37%, свих индустријских предузећа међуратне Југославије. Током 1923. године у систему осигурања нашло се 44.379 рудара, 65.000 радника у сектору саобраћаја, а 469.206 особа било је у функцији радника или службеника других профила. Број социјално осигураних особа може послужити као индикатор развоја ове социјалне групе. Преко 400.000 људи радило је током 1923. године, а 16 година касније 1939. тај број повећао се на 728.494 особе. У истом периоду порастао је број запослених жена, са 85.223 на 195.925 осигураница.39 Око 10–11% становништва живело је од индустријске производње. На подручју Србије 6,85% становништва, по попису из 1931. године, припадало је категорији радника у индустрији, занатству и рударству. Укупно радничко тело Србије обухватало је преко 100.000 радника од 937.311 радно активних становника у групи у којој су се налазили и закупци, самостални чиновници, службеници, надничари, слуге, шегрти и чланови породице који су имали помоћну радну улогу у послу. Између 1910. и 1928. године Србија је добила пет пута већу социјалну групу радника, па је и број индустријских радника порастао за пет пута док се број занатских повећао за три пута. Били су запослени у низу индустријских грана које су се делиле по традиционалним секторима: израда и обрада текстила, саобраћај, угоститељство и прехрамбена производња, добијање и прерада коже, грађевинарство, трговина, обрада метала, рударство и топионичарство, добијање и прерада дрвета, добијање и прерада камена, добијање и прерада папира, типографије и разно. По квалификацијама 1928. године у Србији је било само 7% висококвалификованих радника. Већина их је припадала квалификованим радницима који су тада чинили 51% свих запослених, док је 23% имало звање полуквалификованих, а 19% није имало квалификације. Њихова старосна структура сведочи да су је претежно чинили млади људи: 39,7% имало је до 29 година, 25% од 30 до 39 година, 21,2% између 40–49, а само 14% имало је између 50–59 година.40 Време диктатуре интегралног југословенства поклопило се са економским проблемима државе и опадањем стандарда радништва. Мада је законским нормама предвиђено да радно време траје осам сати, ниска примања присиљавала су раднике да плате повећавају прековременим радом. У великим предузећима радило се са тенденцијом продужења радног времена на 10 сати. У занатским радионицама радно време је било два сата дуже него у фабрикама, али је из праксе односа послодавца и радника постепено ишчезла норма плаћања прековременог рада иако је по закону послодавац био дужан да за тај рад исплати запосленом суму за 50% већу од нормалне наднице. Установе радничке заштите између 1929–1935. много хиљада пута интервенисале су да би заштитили угрожена права запослених. Куриозитет је да је веома мали број интервенција као повод
39 40 Мари-Жанин Чалић, Социјална историја Србије 1815–1941, 209, 218, 221. Milosav Janićijević, Stvaralačka inteligencija međuratne Jugoslavije, 27, 31; Петар Милосављевић, Положај радничке класе Србије 1919–1929, 17, 19, 21, 22, 24.

Југословенско друштво између два светска рата

41

имао нехигијенске услове у радионицама, несрећне случајеве на раду или отпуштање са посла због редукције радних места. Највећи број интервенција односио се на прекорачење радног времена, навике послодаваца да не признају радничке поверенике као органе заштите, а много случајева односило се на моменталан незаконит прекид радног односа и на нередовну исплату зарада. Штрајкови и обуставе рада нису се високо котирали на лествици узрока сукоба послодаваца и запослених. Светска економска криза, утичући на Југославију, довела је до повећања броја запослених жена. Жене су биле мање плаћене за исти посао тако да је долазило до пада обезбеђене радничке наднице. То је утицало и на смањење животног стандарда породице радника. Просек наднице за целу земљу био је 21,72 динара, али је по градовима стање било другачије. Радник у Београду радио је за 23,89 динара, Скопљу 16,75, Нишу 16,43 динара. Чак су и поборници система радничке заштите веровали да је живот индустријског радника био знатно неповољнији од положаја занатлија, па су то илустровали чињеницом да је радник био у ситуацији да извози само 5% индустријских производа док су структуру извоза претежно чиниле аграрне сировине. Карактеристика кризних времена у Југославији била је опадање цена свих артикала, које је пратило још веће опадање личног дохотка. Реална плата опала је за две петине, а цене тек за једну осмину. Радник самац у Београду 1931. године за себе је месечно трошио 745,26 динара. Четворочлана радничка породица да би преживела морала је да заради 1892,34 динара месечно. Минималан буџет самца у Југославији неколико година касније највише је оптерећивала храна на коју је трошио 45% зараде. На кирију је одлазило 19%, одећу 21,3%, а огрев и струју 5,7%. За друге животне потребе остајало му је око 9% примања. Само у Београду радник који је 1931. године зарађивао 31,16 динара током 1936. године могао је свој рад наплатити 24,12 динара, а то говори о искушењима опадања животног стандарда. Као резултат материјалне беде појавиле су се болести сиромаштва. Иако се број радника у систему осигурања између 1933–1935. повећао за само 3%, потребе за лечењем исказивале су пораст од 44%. Један од разлога за повећану здравствену негу крио се у нездравим становима у којима је живела радничка класа. Анкете из тог времена показују да је 87% стамбених јединица грађено од лошег материјала, да је њих 50,50% било недовољно осветљено, да се у 48,3% случајева налазила влага док је чак 69% станова оцењено као загађено и нехигијенско место за живот. На једну просторију у стану долазило је 3,75 особа које су у једнособним становима могле рачунати на само 5,05 кубних метара ваздуха за дисање. Унија за заштиту југословенске деце тврдила је да је у Београду постојало 91,5% нездравих станова. Хране није било довољно за све становнике, па је преко 50.000 људи само у Београду било на ивици глади.41 Била је то позадина околности које су довеле до ситуације да је број болесника на 100 радника пао са 45,2 на 38,8% у поређењу са временом пре Првог
41 Milica Milenković, Radničke socijalne ustanove i socijalni položaj radničke klase u Srbiji od 1929. do 1935. godine, Tokovi, br. 1–2, Beograd 1992, 88, 91, 94; Radnička pitanja u Srbiji, Izveštaj Beogradske radničke komore za godine 1932- 1936, Beograd 1938, 4–5, 7, 9, 24, 29, 30, 40, 46–47, 50, 51, 54–55, 59, 60–62, 75.

42

Љубомир Петровић

Историја 20. века, 2/2008

светског рата, али је број смртних случајева порастао са 5,4 на 6,5 промила осигураних радника. Од болести највише раширена била је туберкулоза разних органа због које је боловање 1926. просечно трајало 19,4 дана, што је било велико повећање у односу на 17,7 дана колико је било забележено 1913. године.42 Ризик хемијске индустрије био је екстреман пошто је 61,3% осигураних радника било болесно, следила је индустрија камена и земље у којој је проценат оболелих био 58,2%. Трећа по опасности била је индустрија дрвета и кости са 56,4% болесних осигураника. У области саобраћаја долазило је до пада процената несрећа и болести тако да је њихов проценат био 46,4% обољења. О животним условима радништва индиректно сведочи и податак да је 4,1% свих смртних случајева било проузроковано физичким насиљем, односно убиствима и самоубиствима. Једанаест година касније број осигураних радника повећао се на 680.011 од чега је било 179.376 жена. Неспособност за рад постојала је све чешћа појава, тако да је 1937. године било 360.284 онеспособљена радника што је представљало увећање у односу на претходну годину за 66,062 или 22,45%. Туберкулоза је и даље била главни узрок смртности радника, а посебно туберкулоза плућа, да би тек после дошле повреде на раду. Годишње је од туберкулозе оболевало 200.000 људи, а 50.000 је умирало од последица те болести. Запуштеност радионица и фабрика у здравственом смислу илуструје податак да су предузећа у Југославији, нарочито она средња и мала, била у дефициту уобичајене здравствене робе као што је била посуда за пљување, а неке индустрије, као што су биле циглане, млинови и пилане нису имали понекад ни пијаћу воду док су тоалети, тамо где их је било, одржавани на изузетно ниском нивоу.43 Међу најтежим пословима за раднике налазили су се рударски. На том послу радило је преко 40.000 људи, али је број запослених варирао из године у годину. Њихова нормативна заштита припадала је застарелом законодавству из 19. века, а њихов систем осигурања налазио се изван редовних токова заштите радника. Зависили су од колегијалности других рудара и особља у рудницима који су један део свог новца одвајали за социјална давања. За девет година само на подручју које су покривале београдске институције за осигурање рудара десило се 11.019 несрећа у којима је погинуло 193, тешко повређених било је 665, а лакше 10.171 рудара.44 Није само општа здравствена политика била непознаница за фирме несклоне заштити радника. Ни професионална обољења, па ни тровања на радном
42 Željko Hahn, Bolovanje i pomor članova Središnjeg ureda za osiguranje radnika godine 1926. s naročitim obzirom na tuberkulozu, Središnji ured za osiguranje radnika u Zagrebu 1922–1926, (dalje: Suzor 22–26), Zagreb 1928, 80–101; Suzor 1937. godine, 32, 34, 70, 72; Izveštaj o poslovanju i zaključnim računima Središnjeg ureda za osiguranje radnika za poslovnu 1939. godinu (dalje: Suzor 1939. godine), Zagreb 1940, 76, 88; Мари-Жанин Чалић, Социјална историја Србије 1815–1941, 214–215. Željko Hahn, Bolovanje i pomor članova Središnjeg ureda za osiguranje radnika godine 1926. s naročitim obzirom na tuberkulozu, Suzor 22–26, 80–101; Suzor 1937. godine, 32, 34, 70, 72; Suzor 1939. godine, 76, 88. Rudarska i topionička statistika Kraljevine Jugoslavije za 1919–1926 godinu, Beograd 1938, 33–34; Rudarski zakonik od 15. aprila 1866. godine sa izmenama i dopunama, Beograd 1940, 80–83; Radnička pitanja u Srbiji, Izveštaj Beogradske radničke komore za godine 1932- 1936, Beograd 1938, 126.

43 44

Југословенско друштво између два светска рата

43

месту нису се пријављивала институцијама за осигурање радника, иако су лекари добили наређења да ризична предузећа морају подвргавати хигијенском надзору. Било је и опирања радника заштитним мерама на послу, посебно у ливницама, јер радници нису хтели да носе заштитну обућу. Заштита на раду није била довољно развијена тако да је током 1937. године Средишњи уред за осигурање радника морао 772 пута да опомиње разна предузећа због помањкања заштитних мера. Констатације и критике инспектора рада остајале су без ефекта, јер се власници нису трудили да поправе затечено стање нити су судске власти у већини случајева изрицале било какву казну. У области једне неидентификоване инспекције рада за три године од 1928–1930. десила су се 482 смртна случаја на послу, а 27.401 радник био је теже повређен. Део несрећа на раду треба приписати неискуству радника са машинама, јер су најчешће били са села и изложени брзом темпу рада, па није чудо да је између 1931–1935. пријављено 72.538 несрећа на раду. Укупна слика друштва одавала је напетости поларизације између ситуираних политичара и богаташа насупрот економски угроженим већинским слојевима сељака и грађана. Политичке тензије само су доприносиле психози привремености државе и њених вредности. Историјска функција Југославије у 20. веку у таквим приликама и сукобима била је ограничена на убрзавање стицања свести о парцијалним етничким идентитетима народа који су у њу ушли, а спољнополитички утицај на настанак и нестанак државе био је само једна од фаза борби великих сила за моћ и утицај на Балкану и у свету.

44

Љубомир Петровић

Историја 20. века, 2/2008

Ljubomir Petrović

YUGOSLAV SOCIETY IN THE INTERWAR PERIOD Summary
Before the creation of the Yugoslav state, Yugoslav idea was European by its character, but had a few loyal followers. Nations of the new state had different traditions as their ideas of statehood developed under dissimilar historical and social circumstances. Their ideas on the political structure of Yugoslavia ere also differing, as well as their mentalities and lifestyles. The stability of the community was undermined and endangered by both Marxist and nationalist groups. Their strength grew as none of the large social groups of the interwar Yugoslavia (peasants, industrial workers, the elite of knowledge) was privileged. The poverty in the agrarian sector and pitfalls of the agrarian reform, underdeveloped industry, low standard and wages were social problems which could not get on the agenda burdened with political struggles on the composition of the state. Religiously, culturally and ethnically mixed communities were not incited to nurture a positive perception of their differences. Constant prospects of change of the composition of the state and rupture in its democratic development was leading towards the collapse of the state and of the idea on the single Yugoslav nation.



Add Comment

To add a comment, you need to login or signup (you can signup without leaving this page)